Da bi čovečanstvu omogućili da načini svoj sledeći evolutivni korak, tokom svake istorijske epohe, kao i u vremenima izuzetnih kriza u svet su dolazili veliki duhovni učitelji.

Poznajemo ih, između ostalih, kao Herkula, Ramu, Šankaračarju, Krišnu, Budu, Muhameda i Hrista. Učenja, koja su ostavili za sobom, za zajedničku središnju temu imaju ispravne ljudske odnose. Na primer:

• Hrišćanstvo: "... kako biste voleli da vama drugi čine, tako i vi drugima činite..."

• Budizam: "Pripadnik roda trebao bi svojim prijateljima i bližnjima da služi na pet načina - širokogrudošću, učtivošću, milostivošću, tako što će se prema njima odnositi kao prema sebi i time što će biti dobar koliko i njegove reči."

• Hinduizam "Ne čini drugima ono što bi ti nanelo bol, kada bi tebi činjeno bilo."

• Islam: "Niko od vas ne može biti vernik sve dok za svoga brata nema onoliko ljubavi koliko za sebe ima."

• Judaizam: "Ne čini bližnjima ono što bi tebi nanelo bol."

• Taoizam: "Dobit svog suseda smatraj svojom dobiti, gubitak suseda svojim gubitkom."

Iz tako jednostavnih učenja ljudi su tokom istorije izgradili složenu dogmu i obred, spremni da u ime ideologije ubiju ili budu ubijeni. Takva religiozna netrpeljivost bila je i nastavlja da biva uzrokom mnogih sukoba i patnji u svetu. Novo doba bratstva i mira otpočeće kada ljudi i žene svih vera budu shvatili da kao deca Jednog Oca, kojim Ga god imenom nazivali, dele zajedničko duhovno nasleđe.

Sveopšti učitelj

Pojava duhovnog učitelja za čitavo čovečanstvo u mnogima budi pitanja, bez obzira da li su vernici ili ne. Obe grupe su u svojoj reakciji na ovu pojavu podsvesno uslovljene svojim predznanjem, koje ih može sprečiti da na Maitreju gledaju kroz njegovu istisku funkciju i identitet.

Možda će to učiniti da ga pripadnici različitih religija posebno teško prihvate onakvim kakav jeste. Oni su često, u manjoj ili većoj meri vezani za tradicionalan kodeks svojih religija, od koga se teško distanciraju. Sve te religije imaju zajedničko očekivanje da će njihov duhovni učitelj (ili njegov naslednik) izvršiti upliv na istorijski tok i da će to učiniti na najizvanredniji način. Na žalost, dalje zajedničko verovanje jeste da su pripadnici baš njihove vere izabrani i da će učitelj njih i samo nji povesti u raj, bilo u ovom, bilo u sledećem životu.

Stvarnost je, rekli bi smo, znatno drugačija. Sledbenici su bili ti koji su stvorili barijere između vera i ljudi, a ne Buda, Krišna, Muhamed, Isus ili Zoroaster. Svi ovi veliki duhovni učitelji su u svojim vremenima uvek naglašavali jedno nedeljivo čovečanstvo. Njihovo učenje nije bilo ono što je vodilo verskim ratovima, netoleranciji, inkviziciji i separatizmu, već je to bila pogrešna primena tih učenja.

Ključ razumevanja velikih duhovnih učitelja jeste da su oni uvek delovali zajedno, kao članovi grupe poznate kao Duhovna hijerarhija. Ta Hijerarhija je oduvek podržavala čovečanstvo na dugom putu evolucije, najčešće neprimetno, delujući skriveno, ali ponekad i otvoreno - i to u vremenima zrelim za otkrivanje važnih novih učenja.

Ove su javne misije uvek iznova zbunjivale čovečanstvo, koje ima premalo znanja da pronikne i ispravno protumači događaje koji su sledili. Do naročito mnogo nerazmevanja dovele su objave velikih učitelja o budućem povratku i proročanstva obavijena simboličkim pojmovima o okolnostima tih događaja. Dobar primer ovog je poteškoća koje su jevreji imali da prepoznaju i prihvate Isusa kao dugo čekanog Mesiju, naročito u vezi sa njihovim čvrstim ubeđenjem da bi se on ustoličio kao snažan politički i vojni vođa. Pa ipak je Isus bio obećani novi vođa - ali ga nisu razumeli ni jevreji ni hrišćani.

Prema učenjima večne mudrosti proročanstva o povratku duhovnih učitelja iz prošlosti bez izuzetka odnosila su se na događaje koji se sada odvijaju, pošto svet ulazi u novu eru. Ne na "kraju vremena" nego na kraju doba i na početku novog vremenskog ciklusa. To je razlog zbog kojeg je Maitreja sada ovde.

Mnogi putevi

Na Maitrejinu pojavu, iznad svega ne treba gledati kao na događaj rezervisan isključivo za vernike, sa kojima oni koji ne veruju nemaju veze. Majstori mudrosti i njihovi učenici nisu religijski fenomen. Oni su uvek iznova pokušavali da čovečanstvo poduče principima pravde i bratstva, o potrebi za ispravnim ljudskim odnosima i konsekvento ispravnim odnosom između čoveka i Boga. Crkve su međutim neizbežno naglašavale mistični element i u isto vreme monopolizovale ideju duhovnosti, isključivo je ograničavajući na relgijsko polje.

Religijski put je međutim samo jedan od puteva. Umetnik, političar, naučnik, manuelni radnik, svako - bilo vernik bilo nevernik - može voditi istinski duhovan život. Odlučujući faktor je da li oni svojim delovanjem služe čovečanstvu.